Takmičenje koje uvek donosi medalju
Novi Zeland je prava slika života u kome je takmičenje i nadmetanje najvažnija stvar u životu. Jedna utakmica sa dve poruke, dve suze, ali različitog ukusa, naši mladići imali su utakmicu protiv mladića iz Mađarske, našeg suseda. Utakmica je završena suzama sa obe strane. Novinar piše da je Nemanja Antonov izjavio: „Suze mi same idu koliko sam srećan.“ (Večernje novosti 11.6.2015) Suze sreće, radosti, jer je on u ekipi koja je pobedila. Suze sa ukusom zadovoljstva…
Na drugoj strani gubitnička ekipa, ovog puta mladića iz Mađarske, ali mogli su i naši ili bilo koji mladići biti na toj gubitničkoj strani. Vodili su pogotkom koji je otvarao šansu da oni budu pobednici sve do poslednjeg minuta kada su primili pogodak i tako uvedeni u nastavak igre od 30 minuta. A onda slika bola. Dva minuta pre kraja produžetka, Talaber, mladić koji je ušao da pomogne svom timu, nespretno šalje loptu u mrežu svoga tima. A onda scena za nezaborav. Talaber leži na travi krijući lice obliveno suzama – izrazom tuge, gorčine i bola koji će osećati do kraja života. Neko je rekao da je i sudija prišao da ga teši, podigne.
Suzno iskustvo nije samo scena u Parizu, Londonu… Borilišta na kojima se nadmeću teniseri, atletičari, plivači… Životno takmičenje je mnoga mesta, gradove pretvorilo u arene u kojima se prolivaju suze.
U porodici se događa da i naši mališani žive životom rivalstva. Radna mesta često su opterećena takmičarskim duhom koji će izvoditi „rezervne“ igrače, sveže i odmorne, dok će iz igre ispadati oni čijom formom nije zadovoljna publika ili… Takav smisao takmičenja iza koga ostaju bol, suze, patnja… čije će ožiljke neko nositi celog života nije nešto što doprinosi zdravom i srećnom životu. Naprotiv, takvo takmičenje u kome onaj ko nije pobednik oseća kompleks niže vrednosti ne samo da je nepoželjno nego ga treba izbeći. Takmičenje nije samo zbog osvajanja prvog mesta. Zar nije vredno i drugo, treće, peto i neko drugo mesto koje nam čini zadovoljstvo.
U velikoj knjizi mudrosti – Bibliji piše: „Tako trčite da dobijete.“ Pravi motiv. Prava mudrost. Dobitak nije samo u osvajanju prvog mesta. „Nisam došao da budem drugi“, izjavio je jedan trener koji je preuzimao novi tim. Dobitak onoga koji je osvojio drugo mesto na Rolan Garosu je 900.000 evra. Zadovoljstvo možemo imati i u manjoj premiji, osobito ako imamo u vidu da mnogi nisu imali priliku ni da uđu u uži izbor za to takmičenje.
„Tako trčite da dobijete.“ Pobeda nad drugim ne sme biti jedini motiv takmičenja. Najveća pobeda je pobeda nad sobom, pobediti sebe. Kažu da je još Aristotel rekao: „Najveća vrednost u svakom čoveku je njegova mogućnost i sposobnost da bude bolji od prethodnog sebe.“
Ovakva vrsta takmičenja nosi u sebi pozitivan, zdrav i ispravan duh, pobudu da budemo najbolji što možemo biti, da unapređujemo sebe. Biti bolji od prethodnog sebe, bolji nego što smo bili, kakav izazov.
Štampa je ovih dana pisala o gospođi Ingeborg Silm – Rapoport koja je dobila doktorat iz neonatologije u 102. godini života na Hamburškom univerzitetu. (Kurir 10.6.2015) Doktorat u 102. godini. „Tako trčite da dobijete.“ Ova gospođa nije imala vršnjake sa kojima bi se takmičila. Ona se nije takmičila da pobedi ili bude bolja od drugih. Imala je cilj da dobije zvanje doktora nauka. Trčala je da dobije i uspela u tome, dobila je zvanje koje je želela.
Zdravo takmičenje, pozitivno takmičenje u kome ne gledamo druge sa visine, niti prolivamo suze zato što smo izgubili meč, nismo osvojili titulu, je takmičenje u kome smo danas bolji nego što smo bili juče, takmičenje u kome smo dobili drugo, treće, sedmo mesto, svejedno koje, dobili smo zadovoljstvo učešćem, nastupom, takmičenjem sa samim sobom.