Podeli teret

 

 Želite li da proživite još jedan lep dan? Hoćete li da odete zadovoljni na počinak posle provedenog dana? Da li ste spremni za još jedno zanimljivo razmišljanje koje će vam pomoći da ulepšate novi dan koji stoji pred vama?
I ovoga puta, pre suštine, tako važne da bismo imali lep dan i uživali u podsećanju na njega, evo jednog tragi-komičnog iskustva koje opisuje Džon Maksvel u knjizi Developing the Leader Within You.

U zgradu osiguravajućeg zavoda ušao je čovek sa teškim telesnim povredama. Imao je modrice, zavoje, povrede po celom telu. Došao je da ispuni odštetni zahtev da bi dobio naknadu za gotovo neviđene povrede. Na formularu je postojao prostor u koji je trebao da upiše kako je došlo do povreda.

Sa vrha zgrade koja je imala četiri sprata, trebalo je da spusti bure puno cigli teško nešto više od dvesta kilograma na trotoar. Pošto bi ručno nošenje cigala oduzelo mnogo vremena, zahtevalo mnogo šetnje, odlučio je da sve ubrza i kako mu se činilo olakša ceo posao.

Pričvrstio je kotur na vrhu zgrade i uže koje je prikačio spustio na trotoar, dobro ga vezao da stoji zategnuto dok ga on ne bude dalje kontrolisao. Popeo se na vrh zgrade, još jednom proverio da konopac čvrsto bude povezan sa buretom punim cigala, primakao ga ivici i sišao na trotoar.
Sada, računajući da je sve pod kontrolom pažljivo je odvezivao pričvršćeno uže, omotao ga oko ruku želeći da pažljivo i polako spušta teret sa krova. Nije ni stigao da pomisli da je njegova težina samo sedamdesetak kilograma, a već se našao u vazduhu, jer je tri puta veća težina bureta poletela prema zemlji, dok se on munjevito uzdizao u visinu. Dok je jurio u visinu, negde između drugog i trećeg sprata sudario se sa prepunim buretom koje se spuštalo. Tako je stekao modrice po glavi i gornjem delu tela.
U panici i strahu od onoga što nije očekivao i dalje je čvrsto držao konopac koji ga je podigao do kotura gde mu se palac zaglavio i polomio. Istovremeno bačva se spustila do trotoara, tresnula o zemlju, dno se raspalo, cigle su se prosule i sada je prazna bačva teška manje od 20 kg bila lakša od čoveka tako da je sada ona poletela u visinu prema koturu, dok se on kao teži spuštao prema zemlji. Ponovo u mimoilaženju protiv svoje volje imao je susret sa bačvom i tako je zadobio povrede gležnja. Kada se prizemljio na gomili cigala zadobio je prelom ključne kosti i povredu leđa. Pošto je pri padu izgubio i svest, uže se otelo iz ruku, a prazna bačva je još jednom poletela prema zemlji, stropoštala se na besvesno telo i napravila mu nove povrede glave.
Priča o ovom nesrećnom zidaru nije jedinstveno iskustvo. Više ili manje prošli smo stazom patnje i stradanja koja nam je ostavljala tragove koje nismo mogli lako zaboraviti. Tragovi pomahnitalog „bureta“ života vidljivi su na svakom koraku. U očima ljudi koje susrećemo, na licu prolaznika, tragovi tereta su više nego vidljivi.
Teret života, na ovaj ili onaj način, u ovom ili onom obliku određen je svakom čoveku. Da li će to biti neko loše iskustvo, doživljaj, možda teret neke bolesti, nedostatka, okolnosti koje su nam nametnute u različitim oblicima gotovo izvesno pojavljuje se ili nas čak i prate u životu. Ako je izvesno da će to biti deo života, važno je da znamo kako da prođemo kroz takvo iskustvo, kako da ostanemo sa što manje posledica, što manje udaraca, što manje modrica ili da ih ako je moguće i u potpunosti izbegnemo.
Često pravimo grešku kao što ih je napravio ovaj radnik. Želimo da sve ponesemo sami, iako možemo da podelimo teret koji će postati lakši ako imamo pomoć i podršku. Možda nekada precenimo svoje mogućnosti i padamo pod teretom koji prevazilazi našu moć. Veliki teret troši i poslednji atom snage toliko potreban u svakodnevnom životu. Posrtanje i padanje pod teretom ostavlja često trajne posledice koje bismo mogli izbeći da smo sebi olakšali teret.
Deljenje tereta je više od poznate matematičke radnje. Iako u tome ima i veštine, to je i više od veštine. Možda bi bilo previše da kažemo da je to prava nauka, iako se sve češće u udžbenicima govori o veštini timskog rada – angažovanja koje podrazumeva podelu tereta, odgovornosti, posla. Svakako, najmanje što možemo tvrditi je da je to u sferi znanja. Mnogi bi se sačuvali da su znali kako da podele teret koji ih je slomio. U svakom slučaju, rezultat deljenja stvara ugodan osećaj.
Setite se kakvo je olakšanje nastupilo kada ste iskrenom i vernom prijatelju poverili problem sa kojim ste živeli. Možda vam saputnik nije uzeo nijednu „ciglu“ iz teške bačve, ali već ste osetili olakšanje. Zato i postoje prijatelji, bračni drug, poverljive osobe koje vrede više nego biser, upravo zato što sa njima možete deliti dobro i zlo.
U vremenu izolovanosti, sebičnog života, otuđenosti, osobe od poverenja, visokog morala, retke kao drago kamenje, imaju veliku, neprocenjivu vrednost. Takve osobe želimo, tražimo, takvi su nam potrebni. Ali ne zaboravite da i sa druge strane dolazi isti zahtev. Mi treba da budemo osoba od poverenja, osoba koja saoseća, koja je puna razumevanja i spremnosti da pomogne u nošenju tereta drugih.
Zato budi osoba od poverenja, budi onaj koji razume i spreman je da olakša teret drugome. Bendžamin Frenklin je rekao: „Kada si dobar prema drugima, najbolji si prema sebi samom.“ Ako danas ponesem teret drugome to će ohrabriti drugoga da i on podeli moj teret. A i da drugi ne bi to učinio, radost i zadovoljstvo drugih čini atmosferu ugodnijom, mirisnijom i dan će biti lepši. Dobra dela čine atmosferu trajnim dobrom. Muhamed je rekao: „Dobro delo je ono delo koje je u stanju da pokrene osmeh radosti na licu drugog čoveka.“
Deliti teret je dobro delo. Takvo delo vraća osmeh na lice i čini da iskre radosti zablistaju u očima – pogledu. Znaš li da neko nosi teret pod kojim posrće, priteci i olakšaj mu makar ovoga dana. Njegovo zadovoljstvo ispuniće te srećom. Biće to ulog koji ti se može vratiti sa dobitkom mnogo većim nego što možeš i da zamisliš. Možda je ovo jedan od dana u kome će rame drage osobe podeliti tvoj teret i time ulepšati tvoj dan.