Ako si pao, ustani!
„Pala sam“ ili „potonuo sam“ sve češće je opis stanja u kome se neko nađe i tako šalje signal da postoji problem. Padanje je jedno od prvih iskustava koje smo učili zajedno sa lekcijom hodanja i napredovanja. Ali to rano iskustvo padanja nije nas toliko zabrinjavalo, opterećivalo niti bolelo kao ono kada smo čvrsto stajali na nogama, hodali kroz život osvajajući prostor i postajali krhkiji, podložniji padanju a nekad i tonuli.
Veoma važna misao koju treba da imamo na umu je da i jaki posrću i padaju. Jedan stari biblijski zapis govori o Iliji proroku koga narod ne bez razloga naziva gromovnikom. Bio je to čovek na čiju reč se prema kazivanju Biblije zatvaralo i otvaralo nebo. Zapis govori i o ognju koji je dolazio sa neba na njegovu molitvu. Kakva veličina da ga i nebo sluša. A zatim sledi zapis kako je ovaj velikan potonuo. U zapisu stoji da se uputio u pustinju, seo pod smreku i „zažele da umre i reče, dosta je već Gospode.“ Zanimljivo je zapaziti da se posle smreke spustio u mračnu pećinu i nastavio da tone sve dublje i dublje.
Iskustvo ovog velikana ponavlja se u manjoj ili većoj meri u životu čoveka u 21. veku, čoveka koji ima na raspolaganju sva moguća savremena dostignuća. Problem lošeg raspoloženja, osećanja bescilja, bezvrednosti i nemoći u kojoj se čovek predaje i miri sa situacijom. Borba u kojoj više nemamo viziju pobede i odustajemo od dalje borbe.
Bolni padovi često se događaju kao posledica raznoraznih neuspeha. Neuspeh u braku, poslovnom poduhvatu, ostvarenju postavljenog cilja… lista je dugačka. Nekada postajemo žrtve snažnog unutrašnjeg glasa koji je toliko snažan da ga bespogovorno slušamo. Nekada su to moćni optužujući glasovi, nekada snažni osećaj krivice koji ima snagu jaču od bilo kog plotuna koji dolazi spolja. Ovakvi glasovi, glasovi ukorenjeni u iskrivljenom razmišljanju vrše neprestani pritisak koji ne retko dovodi do patološkog stanja posebno kod emotivnijih osoba. Ne retko nas nose pomahnitali talasi strahova različitog porekla i uzroka i postaju neprestana noćna mora. Nekada je dovoljna i sama pomisao na problem pa da gubimo oslonac pod nogama.
Nekada smo pali ili potonuli jer smo se preračunali. Mislili smo da smo toliko jaki da možemo nositi sav teret sveta na svojim plećima. Nije uputno precenjivati svoje ograničene sposobnosti. Treba da se oslobodimo tereta koji ne možemo i ne moramo nositi, tereta koji možemo podeliti i prepustiti da ga i drugi ponese, posebno ako postoji neko ko želi da nam pomogne u nošenju tereta.
Možda možemo izbeći da padnemo pod teretom života ako ne pokušavamo da sve svoje probleme rešimo u jednom danu iako na raspolaganju imamo vreme u kojem ih možemo rešavati. Ako ih podelimo samo u dva dana već će nam biti duplo lakše, a tek ako ih podelimo u više dana vodeći računa o prioritetu koliko ćemo se osećati rasterećenije i prijatnije. U tom smislu je vredna analiza kako stanja u kojem smo se našli tako i rešenja koje možemo preduzeti kao i vremena kada to možemo uraditi.
Ustani i gledaj na cilj
Dobra i podsticajna misao „nije važno koliko si puta pao, već koliko si puta ustao“ poziva da se ne mirimo sa stanjem kada potonemo ili doživimo neželjeni pad. Mnogi su padali, ali veliki su oni koji nisu ostajali u prašini već su smogli snagu da se pridignu, ustanu i da nastave dalje. To su ljudi koji svoj pogled drže na cilju koji su postavili. Motivacija kod takvih je jača od bola koji imaju. Ona im pomaže da ustanu, da se bore i da stignu do cilja. Jedan od pobednika na čuvenom Rošovom kupu u skijanju bio je Piter Zibert. To ne bi bilo ništa posebno da Piter nije bio čovek kome je granata gotovo raznela koleno. Lekar mu je rekao da više nikada neće moći da skija. Vežba hodanja uz pomoć neophodnih štaka ga je svakodnevno podsećala na reči lekara kao i na njegov stručni zaključak. Zibert nije odustajao. Stalno je ponavljao u sebi:“Moći ćeš da skijaš ponovo.“
Kada se oslobodio štaka bio je srećan što u rukama drži skijaške štapove i ponovo stoji na skijama. Nije potrebno mnogo mudrosti da znamo kako se završio taj prvi, ponovni spust. Padao je i padao iz dana u dan. „Rekli smo ti“ ponavljali su mu stručnjaci protiv kojih se on borio jednom jedinom mišlju: „Ja to mogu.“ Svaki put kada je pao, ustao je i pokušao sa novim spustom. I tako sve do osvajanja Rošovog kupa.
Neki mali, kržljavi dečak privlačio je pažnju ne samo slučajnih posmatrača već i svojih vršnjaka klizanjem koje je mamilo njihove uzdahe oduševljenja. „Kako si naučio tako da klizaš,“ upitao ga je jedan od njih?
„Jednostavno“, odgovorio je, „svaki put kad sam pao, ja sam ustao.“ Jednostavna, ali ne baš često praktikovana formula. Često sam video decu koja su pala i ostala na zemlji očajavajući zbog tog neprijatnog iskustva. Glasni plač je pratio to iskustvo koje nisu pokušavali da promene. Pad kao neprijatno stanje i iskustvo, koliko god bio bolan ne treba doživljavati kao tragediju niti dozvoljavati da postanu prihvatljivo trajno stanje. Možda i sam bol koji doživimo ima dobru stranu. To znači da smo živi a to nam daje šansu. Dobra, stara latinska izreka DUM SPIRO, SPERO – dok dišem nadam se, podseća da možemo ispružiti ruku, da možemo dobiti podršku i pomoć. Pomoć ruke koja je jaka, ruke koja nas želi podići pa ako treba i poneti i nositi.
Ustajanje i aktiviranje sve svoje energije da se usmeri prema postavljenom cilju je jedna vrsta sedativa koji uklanja bol koji se može javiti pri padu. Bol duše koji se često javlja kod potonuća moguće je najlakše ukloniti upravo ustajanjem i novim korakom prema cilju. Sve to će da nas ispuni zadovoljstvom koje će biti lek za dušu i suplement koji će nam dati snagu za potrebnu energiju za nastavak puta.
Kada se jedan pacijent požalio svom terapeutu da je došao do dna, ovaj ga je usmerio na pozitivno razmišljanje upravo u toj situaciji: “Dobro“, rekao je terapeut, „sada kada ste na dnu bar imate čvrsto tlo pod nogama. Ustanite sad i idite napred.“
Možda nekada imamo problem sa osvežavanjem sećanja. U periodu kad smo pali, potonuli, dobro je da se podsetimo koliko prepreka smo savladali do tada, vrhova osvojili, problema rešili. Ratne doline, logori, doline smrti, mnogo toga je deo prošlosti. Često trenutna situacija u poređenju sa onim što je iza nas može ličiti na običnu zabavu. Nekada nemamo odgovarajuću „ dioptriju“ i ono što vidimo čini nam se većim nego što je to u stvarnosti, posebno ako ne gledamo celu „sliku“ već se koncentrišemo samo na aktuelni problem.
Nekada i mali uspesi i rezultati koje smo ostvarili mogu biti velika podrška i svetlost da izađemo iz tunela, da dobijemo krila i ne samo da ustanemo već da hrabro i odvažno zakoračimo napred i da stvaramo nove uspehe i rezultate koji će davati motivaciju za nova napredovanja.