Šta vidiš?

 

Postoji kazivanje o dva zatvorenika koji su provodili vreme u skučenoj, mračnoj ćeliji u koju je svetlost dopirala kroz maleni prozor koji je bio iznad visine njihovih očiju. Taj mali prozor je bio njihova veza sa svetom izvan ćelije u pravcu koga su često upravljali svoj pogled. Jedan od njih uočio je i često isticao rešetke, ružne, hladne šipke koje su bile prepreka njegovoj slobodi, radosti i vezi sa spoljašnjim svetom. Dan za danom bivao je sve tužniji i obeshrabreniji dok je u njemu rasla gorčina i bes. Nasuprot njemu, drugi zatvorenik je kroz taj isti prozor posmatrao zvezde, radovao se jutarnjoj svetlosti, novom danu i svoje misli upravljao prema danu kada će izaći na slobodu i uživati u punom sjaju sunca, dana i novog života koji će započeti nasuprot svojoj prošlosti.

Ne moramo biti u zatvorskoj ćeliji da bismo imali iskustvo jednog od ova dva zatvorenika. Gotovo svakodnevno susrećemo i jedan i drugi tip ljudi. Ko sam ja? Šta vidim? Tako je puno ljudi koji gledaju rešetke, zidove, provalije koje im se čine nepremostive. Nekada su to ljudi koji ograničavaju njihovu slobodu, prava… nekada materijalne mogućnosti ili okolnosti koje im ne idu na ruku. Ne retko su to iluzije kao rezultat nedovoljne odvažnosti pa i straha u kojem provode dane i noći. Obeshrabrenje, tuga i nezadovoljstvo bi se mogli nazvati blažim oblikom njihove reakcije na „rešetke“ koje vide.

Sretao sam ljude čije nezadovoljstvo je preraslo u ogorčenost, bes i zlobu kojom su ispunjavali svoj život koji je izgubio svaku lepotu i radost. Često svoje ogorčenje prenose na okolinu, pa i šire u ovom vremenu savremenih komunikacija.

Zidovi, rešetke, provalije, visoka i surova brda su realnost života. Ali u isto vreme sve napred rečeno je izazov za vrhunske poduhvate i rezultate, za prokopavanje tunela koji će spojiti razdvojene prostore, za stvaranje velelepnih mostova kojima ćemo život učiniti lepšim, kreativnim, smislenim.

Ambis tišine, veliki Mocart je premostio fantastično složenim kompozicijama. Provaliju daljine, genijalni Tesla je premostio čudesnim do tada nepoznatim načinom transportovanje električne energije. Velikani su videli i kroz najdeblje „zidove“, videli su prostor i širinu i sa druge strane brda, gledali život i sa druge strane provalije.

Vrednu pouku ostavio nam je Dž. V. Target u svom eseju  Prozor. U tom eseju on govori o dvojici bolesnika koji su ležali u istoj sobi jedne bolnice. Bili su to teški bolesnici vezani za krevet u kojem su provodili dane i noći. Bilo je to vreme u kojem nije bilo televizora koji bi im omogućio kontakt sa spoljašnjim svetom, nije bilo ni radija, a i knjige su bile retke i skupe. Njihov svet je bila ta bolesnička soba i njih dvojica u njoj. Vreme je učinilo da su bili upućeni jedan na drugoga. Dane su provodili u razgovoru. Ispričali su sve o sebi, porodici, poslu i znali su sve jedan o drugom u okolnostima kada pogled dopire do susedovog kreveta.

Jedan od njih je imao sreću da njegov krevet bude u blizini prozora za razliku od drugog bolesnika čiji ležaj je bio udaljen od prozora uz zid na drugom kraju sobe. Bolničko osoblje je uz postojeću terapiju propisalo pacijentu čiji ležaj je bio u blizini prozora da u toku dana jedan sat mora da provede u sedećem položaju. Bila je to prilika kada je mogao da gleda kroz prozor koji mu je bio blizu.

I dok je bio pridignut, ovaj bolesnik je pričao svom drugu u sobi šta vidi kroz prozor. Opisivao je lepotu prekrasnog parka sa mirnim jezerom, zanimljivim ljudima, pticama, životinjama. Prijatelj je uživao u ovim opisima koji su podsećali na pravo književno delo sve dok u njemu nije počela da raste zavist i gorčina zbog toga što prijatelj može sve to da gleda a on ne vidi ništa od toga.

Jedne noći bolesnik pored prozora je imao teško gušenje tako da nije imao dovoljno snage ni da pritisne zvono kojim bi pozvao dežurnu bolničarku. Sledećeg jutra kad je bolničarka ušla u sobu ustanovila je da je pacijent pored prozora umro. Posle nekoliko dana pacijent koji je ležao dalje od prozora zamolio je da njegov krevet premeste kako bi i on mogao da gleda kroz prozor. Osoblje je bilo spremno da odmah udovolji njegovoj molbi. Čim je ostao sam u sobi, oslanjajući se na laktove, podigao se da bi pogledao kroz prozor i ispunio svoj duh prizorima iz spoljašnjeg sveta. Na svoje veliko iznenađenje, otkrio je neprijatnu istinu. Sve što je moglo da se vidi kroz prozor, samo običan zid, goli zid.

Čovek vidi ono što hoće da vidi. Čak i u ravnici on može videti neravnine ako dozvoli pesimizmu da oblikuje njegov mentalni sklop. Čovek vidi ono u čega upravlja svoj pogled. Šta gledam, koji ugao, koju stranu vidim?

Život će biti mnogo lepši ako gledamo dalje od rešetaka, ako, umesto  zidova, vidimo prostor ispunjen lepotom, uspesima, pozitivnim stvarima. Pozitivnim gledanjem i tama noći imaće svoju lepotu jer ćemo videti sitne zvezdice koje, iako su tako daleko šalju svoj sjaj da razbiju tamu. Možda neke sitne pažnje, tople reči liče na ove zvezdice na nebu. Uživajmo u njima dok tamu noći ne odagna svetlost nekog novog jutra koje budi život.

Često ponavljana istina da iznad i najcrnjih oblaka sija sunce treba da bude uvek u našim mislima. Ta svetlost dolazi na zracima nade sa kojom treba da započinjemo i završavamo svaki dan. Ta svetlost razgoniće tamu bezverja, sumnji i strahova koji poput oluja prete našoj sigurnosti i toliko potrebnom miru. Možda će neki periodi oluje podizati oblake prašine koja će pasti tamo odakle je i podignuta da opet možemo videti život koji buja oko nas.

Jedan američki filozof (Toro) rekao je da je „tajna postizanja uspeha u tome da u mislima nosimo sliku pozitivnog ishoda“.  Geolog, ispod blata i prašine vidi rudu i ulaže svu svoju energiju da dođe do nje. Ispod tvrdokorne stene, on vidi zlato koje sija, dijamant koji će zablistati.

Zato ako naiđete na neki zid na svom putu, i ako vam se učini da su vrata zatvorena potražite druga vrata ili makar i mali prozor kroz koji ćete videti svetlost i lepotu života.