Ukloni tamu

Nedavno je u dnevnoj štampi pisalo da između ostalih u Beogradu živi jedna Eskimka koja je privukla veliku pažnju sugrađana pa i samih medija koji su objavili njenu sliku, pisali o njoj a tu je i slika grada iz kojeg je ona došla u Beograd. Mlada eskimka Darja dolazi iz Anadira grada u kojem se živa u termometru spušta do – 50 stepeni. Ova devojka se priseća života u gradu iz kojeg dolazi i opisuje ga ovim rečima:

„Život tamo nije ni malo lak – zime su duge i teške, temperature padaju i do – 50 stepeni i ima mnogo, mnogo snega. Nekada napada toliko da dođe do prvog sprata zgrade. Skoro svaki dan bio je isti, kada se probudiš je mrak, kada izađeš iz škole opet je mrak…“

Sigurno se ne bismo osećali prijatno posebno mi koji živimo na prostoru gde su dani i noći ujednačeni i smenjuju se ritmično, prostoru gde jutra razgone tamu i noći i unose lepotu u naš život. Ali kako reče naš renomirani književnik i esejista David Filip „ Mrak u ljudskim glavama  najstrašniji je, najtrajniji i najopasniji mrak.“

Mrak i kad sunce sija, mrak iako su upaljena sva svetla, mrak u kojem zamire život, gasi se nada. Ta neprijatna tama u kojoj su mračni oblaci svakodnevna pojava ima za žrtve ljude svih staleža i svih uzrasta, nažalost i među mladima. Još pamtim jedan govor od pre pola veka u kojem je govornik rekao: „I u proleće grmi i kiša pada.“ Možda baš zato što su mladi, sa manje životnog iskustva, emotivnije reaguju na određene situacije, neuzvraćenu ljubav, raskid, neuspeh a sve to unosi mrak u njihov život. Kao što smo svi doživeli iskustvo fizičkog mraka isto tako možemo reći da svaki čovek prođe kroz to neprijatno iskustvo mraka u duši, mraka koji nam teže pada od onog fizičkog, jer ćemo se lakše izboriti sa fizičkim od onog u duši, glavi, duboko u nama.

Duševna tama je osvojila sve meridijane bez obzira na sva savremena oružja kojima se borimo protiv nje. Možda i sam stil savremenog življenja stvara dobru podlogu za njeno širenje. Savremeni život jeste doneo mnoge korisne novine koje su život učinile lakšim i ugodnijim. Pomislite samo koliko je ubrzao kretanje, savlađivanje prostora. O savremenim sredstvima za komunikaciju i veze da i ne govorimo. Ubrzan transport je omogućio veću dostupnost namirnica o kojima smo nekad samo sanjali jer se gaje na drugom kraju sveta.

Dobijanje električne energije iz različitih izvora, njen prenos na daljinu omogućilo je da osvetlimo domove, ulice i gradove. Sve to bilo bi fantastično, bajkovito kad ne bi bilo tame i mraka u ljudskoj duši u našoj glavi. Stvorene su fantastične lampe i sijalice ali samo za spoljnu upotrebu. Sve više vapimo za svetlošću koja može odagnati tamu u našoj duši, u našim mislima, tami koja naše dane čini turobnim.

Kako živeti u svetlosti­?

Jedan profesor teologije hvatao se u koštac sa teškom bolešću svoje supruge. Karcinom je uneo mrak u njihov dom i započela je dugotrajna borba svim sredstvima za koja su znali i čuli, u želji da unesu više svetlosti u te mračne dane koji su bivali sve  gori i gori. Operacija, hemoterapija… činili su sve samo da izađu iz mraka. Radi lakšeg podnošenja hemoterapije morali su da se bude u ponoć da bi popila lek. To im je razbijalo san i stvaralo veliki problem da nastave sa spavanjem.

Suprug je kao rešenje otvorio biblijsku knjigu Psalama cara Davida i čitajući ih hrabrio i uspavljivao suprugu. Čitajući redom došao je do 88. psalma u kojem je preskočio reči: „Život se moj primiče paklu“ nastavljajući da joj čita one delove u kojima je uteha: „Perjem svojim pokriće te i pod krilima njegovim zaklonićeš se…“

„Zašto si preskočio neke delove, pitala ga je supruga. Suprug joj je odgovorio da nije siguran da to treba da joj čita te noći. Ona je tražila da se vrati nazad i pročita celi tekst. Rekla je:

„Ako se ne izborim sa tamom, neću moći da izađem na svetlo.“

Tama i svetlost ne mogu biti na istom prostoru u isto vreme. Svako od njih želi prostor. Tama, uverili smo se mnogo puta lako osvaja prostor, naročito kad smo ranjivi, povređeni, bilo fizički, bilo duhovno, kada padamo, kada su uzdrmani odnosi na bilo kom nivou. Svaki neuspeh u životu, poslovanju stvara pogodan prostor za širenje mraka koji vremenom postaje sve gušći i mračniji.

Kao i za svaku slobodu mora se voditi borba – „izboriti se sa tamom“. Veliki problem u toj borbi je što se nekada čovek saživi sa tom tamom i ne odnosi se prema njoj kao prema neprijatelju. Tama je neprijatelj života, videli smo to toliko puta na biljkama koje požute i uvenu bez svetlosti. Objavimo rat tami. Nema kompromisa, nema sklapanja mira čak ni u „humanitarne“ svrhe kada se radi o mraku koji čini prepreku za svetlost koja treba da živi u nama, da nam ulepša život. Nekada ta borba otvara rane, pogotovo ako su u pitanju međuljudski odnosi. Možda će biti i ožiljaka, ali vredi jer će izlazak na svetlost stvoriti bujanje života.

Čovek nije stvoren da živi u mraku. Prema biblijskom zapisu, prvog dana, pre nego je išta stvarano, Stvoritelj je uspostavio svetlost na zemaljskom prostranstvu. Svetlost je bila prvo „dobro“ kako to piše u Bibliji. Svetlost je potrebna velikoj većini biljaka za njihov rast, život, velikoj većini životinja. Tama, posebno u dugom kontinuitetu je neprijatelj života.  Još bismo fizičkom mraku mogli da nađemo vrednosti, jer je to prilika za odmor, opuštanje, osveženje, ali u duševnoj tami ne možemo videti ništa dobro. Mračne misli pretvaraju život u crne dane bez boje i lepote, toliko potrebne za život.

U mnoštvu saveta za izlazak iz tame izdvojio sam jedan kao najjasniji putokaz za sve koji se bore sa tamom. Našao sam ga u knjizi – U potrazi za boljim životom: „Kada briga, zbunjenost i tama okružuju tvoju dušu pogledaj mesto na kome si poslednji put video/la svetlost.“ (str. 147) Istaknimo ove reči na neko vidno mesto da budu naš stalni podsetnik. Svakodnevno se upravljajmo i korigujmo svoje misli, svoj život.

Onda kad nas progone, pritiskaju mračna sećanja, suprotstavimo im se lepim i vedrim sećanjima. Kada smo u strahu da će nam se ponoviti neuspeh, pad, setimo se uspeha i brojnih rezultata koji stoje kao svetionici u našem životu. Kada neki postupak zamračuje naše emocije prizovimo sećanje na mnoge trenutke pažnje, susretljivosti koji su nam ukrašavali život. Uključimo snimak sa koga ćemo čuti lepe  reči, pohvale, komplimente koji će uneti svetlost u naš dan.

U gore pomenutoj knjizi stoji i dodatni usmerivač puta: „Kada pokušaju da pomognu drugima, tama će napustiti njihovo srce.“ (str.150) Preusmeriti pažnju sa sebe prema drugim osobama, sa svoje patnje na patnju druge osobe. Pomažući drugome i sam ćeš se podizati i „jačati atrofirane mišiće“. Dok čekaš lepu reč, uputi drugome lepu reč, pohvalu. Ako bi ti godila nečija zahvalnost, znaj da će i tvoja prijati drugom a dok je pokazuješ drugome ona će živeti i ulepšavati i tvoj život.

Sve ovo će stvoriti uslove za bujanje novog vrta prepunog lepote i radosti u kojem će se razvijati vizija za nešto novo „volja za promenom i nada da postoji izlaz iz tame”. Vama koji čitate ovu poruku, vama koji žudite za svetlošću nove zore, želimo lep dan, ali ne jedan već svaki novi dan da bude pun svetlosti, sjaja u kojem ćete uživati i biti srećni.